Varikoziteti su vijugavo proširene površinske vene nogu, za čiju su pojavu odgovorni brojni faktori, npr. pol (četiri puta češći u žena nego muškaraca), a ne treba zanemariti ni porodičnu predispoziciju, trudnoću i uzimanje nekih lekova (npr. oralnih kontraceptiva). Rezultati nekih studija upućuju da svaki drugi čovek stariji od 50 godina ima varikozitete, a svaki šesti tegobe vezane uz hroničnu vensku insuficijenciju. Kod starijih od 70 učestalost je deset puta veća nego u razdoblju između 34. i 40. godine.
Proširene vene, naročito venektazije (proširene sitne venice i kapilari), najčešće se pojavljuju već u adolescentno doba. Zbog fiziološkog starenja i uticaja faktora rizika, s vremenom dolazi do pogoršanja. Subjektivni simptomi ne moraju uvek biti izraženi, a kad su prisutni, javljaju se u vidu bolova i osećaja težine u potkolenicama, pečenja i grčeva u mišićima nogu, naročito uveče, nakon radnog dana. Te tegobe najčešće spontano prolaze nakon mirovanja, podizanja ekstremiteta ili duže šetnje.
Subjektivne tegobe i objektivne promene kod određenog broja bolesnika mogu trajati godinama bez većeg pogoršanja pa uz edukaciju, usvajanje određenih životnih navika i lokalnu terapiju ne dolazi do drugih teškoća. Međutim, kod određenog broja bolesnika nastaje hronični venski zastoj (insuficijencija) s posledičnim trofičkim oštećenjima kože, koji , zavisno od stepena oštećenja, mogu dovesti do daljih komplikacija.
Dijagnoza se postavlja na osnovu kliničke slike, a stadijum oštećenja venske cirkulacije različitim testovima za ispitivanje sposobnosti venskih zalistaka. Kod početnih varikozteta, manjih ogranaka i venektazija (flebektazija) dolazi u obzir laser terapija, što dovodi do dobrih estetskih i funkcionalnih rezultata, kao i usporavanja progresije bolesti. Kod već izraženih varikoziteta, uz pozitivnu porodičnu anamnezu ili simptome hronične venske insuficijencije, uz lokalnu terapiju obvezno je nošenje elastičnog kompresivnog zavoja ili čarapa uz medikamentoznu terapiju.
Prevencija je izrazito važna, jer bolesnik svojim načinom života može mnogo uticati na razvoj i tok bolesti. Potrebno je što više izbegavati dugotrajno stajanje u mestu ili sedenje. Poželjno je svakodnevno umereno vežbanje (hodanje, vožnja bicikla, lagano trčanje), zavisno od životnog doba i pridruženih bolesti, a neophodna je i redukcija telesne težine. Svim navedenim merama, uz obvezno nošenje elastičnih kompresivnih čarapa ili zavoja, bolesnik može godinama držati svoju bolest pod kontrolom i bitno poboljšati kvalitet života.
